Nalazimo se na “Repsol” benzinskoj stanici, nedaleko od Huelve, tu nadomak Portugalske granice. Odavno smo trebali biti u Lisabonu, nismo ni pomišljali da ćemo prelaziti u proseku 100 km dnevno menjajući čak i po 3 prevoza. Bilo je već par noći kao što je ova, hvata nas mrak, na sred smo autoputa, moramo prenoćiti pod otvorenim nebom. Taman što smo se pomirili sa sudbinom i napustili ideju da večeras noćimo u Portugalu, tražeći jazbinu u okolini benzinske pumpe, eto ti jos veće nevolje, rovinja kiša i kvasi sve naokolo, kao i naše potencijalno skrovište. Primorani smo postaviti svoje konačiste tu na samom ulazu u radnju pumpe medju sredstva za čišćenje stakla, antifrize, ulja i ostale artikle. Divno! Naša raspakovana čerga nikom ne smeta od zaposlenih, pa nam i usputni putnici požele dobro veče, a nama se čini da ćemo noć provesti nesto toplije od prethodnih pri ovakvim neprilikama u kojima te oko ponoći drmne prohladna rosa i magla koja lebdi tu iznad tebe, nad tvojim krevetom.
Nije još čas za spavanje pa pričom traćimo vreme dok se nekom od nas ne prispava. Prilazi nam jedan kamionđžija koji je nedavno pristao na pumpu, nizak, bucmast i celav, pozdravlja nas sa “holla” i nastavlja nesto na grubom španskom. Skapiramo da želi nesto da nam kupi u radnji i mi mu u glas odgovaramo “vino blanco”! Razbija nas ushićenje, iako su nam se često na ovom putu desavali darovi sa “neba”, svakoj iznenadnoj srdačnosti se obradujemo kao mala deca i euforično komentarišemo kako ovo mora da je neki zalutali Bugarin na osnovu njegovog oštrog akcenta. U povratku iz radnje pruža nam 1l tetrapak vina “Don Simon” uzvikujući “CALENTAR”! Odpozdravlja svakog od nas i nastavlja sa “que vaya bien” i mi mu srdačno odgovaramo“all the best” i “buenas noches”. Odmah smo znali da ova reč “calentar” ima nekog dubljeg značenja za nas, a sa prevodom to i potvrđujemo: calentar – to warm – zagrejati. To je zbog čega smo i krnuli na ovo putovanje, dok je Beograd zavejan pod 30 cm snega mi se ovde svakodnevno vozimo na suncu u kratkim rukavima snimajući produktivnije nego ikad, a vino koje nam je kamionđžija poklonio zagreva nas pred san koji nije nimalo lak jer su noći prohladne sa temperaturom tik iznad nule.
Izjutra standardna rutina, pakujemo kamp, doručkujemo konzervirani pasulj i zarad teranja malera kupujemo greb-greb srećku. Ubrzo nailazi i mladić koji se nudi da nas poveze. On svakodnevno putuje u Ayamonte na posao, al ovoga puta produžiće svoju rutu preko mosta na reci Gvadijane kako bi nas prevezao u susednu državu. Pakujemo se i sedamo u kola, za svega 20 minuta vožnje bićemo u Portugalu.
Video je snimljen u toku zime 18’/19′ na auto-stop putovanju od Barselone do Lisabona, via Valensija, Mursija, Granada, Sevilja, Huelva, Faro
U videu voze: Nebojša Resanović, Danilo Pisanjuk, Radovan Martić, David Soda, Elias Güer
Kamera: David Soda and Nebojša Resanović
Montaža: Miloš Ačanski
Dodatna kamera: Danilo Pisanjuk and Elias Güer
Vizuali: Hana Piščević
Animacija: Nebojša Resanović
Zahvaljujemo svima koji su omogućili orobljavanje Pirinejskog poluostrva!
Naročito: Restoranu “Od usta do usta” , Leaf Kid, Hana Piščević , Džoki (Bgzoo) , Error of Harmony [0.10], Tomzi (OriginalCopies), Hana Srebotnjak (Slo), Mina Dimitrijević, Palau Zuriaga (Bcn), Milena (Bcn), Julian 50-50 skateshop (Valencia) , Malandro connection, Inaki Oro (San Sebastian), Elias and Marius (Freiburg), Erica Pica (Granada), Rubi (Morroco), Bruza (Baye Fall) , Monika and Dorina (Lisbon), Joane i ljudima iz PDGa, Aragao braći i Pop skateshop(Lisbon), Lars Ekberg, Huan (Madrid) , Nikola Ilić (Wien), Viktor Silvaši!
